Koliko 1. aprila još?

Da se (ne) zaboravi

ZAOBILAZNICA - "SAMO ŠTO NIJE GOTOVA!"

- Agonija oko izgradnje gradske zaobilaznice traje već 22 godine, a kada će biti okončana - ne zna se.
- Izmene elaborata, eksproprijacije, promene "urbanističkih uslova", teškoće sa dalekovodima i vlasnicima zemlje, politička nedoslednost i aljkavost raznih stručnih službi, učinili su da Subotica ostane jedini veći grad u Srbiji kroz čiji centar i dandanas tutnje šleperi.
  Lako je bilo gradskim rukovodstvima Sombora, Vrbasa, Rume, Inđije i mnogih drugih vojvođanskih mesta da izgrade putne zaobilaznice "oko svojih varoši". Lako, jer nisu nasedali na politička obećanja, a nisu u srpskoj vladi imali ni ministre ni potpredsednike iz svojih sredina da im pomognu u poslu već su sami, uz uobičajeno učešće resornog ministarstva zapeli, gradili i izgradili dislocirane putne pravce za teretni saobraćaj.
Subotica sa svojim ogromnim kadrovskim potencijalom u politici nije imala taj problem i zato je pre svih počela s radovima na zaobilaznici od Kelebije prema autoputu. Bilo je to još početkom 90-ih godina prošlog veka i - evo, posle samo 22 godine intezivnog (ne)rada, radovi samo što nisu okončani.
Sve je gotovo, samo još nemamo zaobilaznice, a kada će biti izgrađena - ne zna se.
Posle toliko protraćenih godina teško je poverovati i u najnovija obećanja dvojice ministara (Mrkonjića i Dulića) i njihovog spominjanja političkog kredibiliteta da će takozvani "Ipsilon krak" od Bikova do Kelebije biti spojen - tek što nije.
Ova, itekako važna problematika, dobro je poznata subotičanima (posebno žiteljima Zagrebačke ulice) čije su kuće i stanovi već poprilično oštećene od tutnjave šlepera i teretnjaka koji koriste drumski granični prelaz na Kelebiji, ali ih malo zna da je prvim projektom ona trebalo da bude samo deo regionalnog puta i verovatno da bi bila izgrađena pre deset, ako ne i više godina. Ali, naši politički vizionari s pravom su se dosetili da to ne bi bilo dobro i zato su se latili izmene urbanističkih uslova tako što su zaobilaznicu preprojektovali kao deo autoputa (mada Mađari još nisu ni počeli gradnju autoputa do Tompe) na kome će se naći benzinske pumpe, moteli, odmorišta, marketi i drugi sadržaji. Sve to, međutim, nije bilo moguće graditi uz regionalni put.
Mi, Subotičani, imali smo u to vreme potpredsednika Vlade Srbije i njegova uloga u usvajanju povoljnijeg projekta je, svakako, velika.
Oduka o prihvatanju promene urbanističkih uslova za gradnju zaobilaznice oko Subotice, Vlada Srbije objavila je u Službenom listu pre 2004. godine. Od tada je i intenziviran rad, jer je sada trebalo izvršiti duplu eksproprijaciju zemlje što je naišlo na nove probleme.
Otegla se ta eksproprijacija duže od onih faraonovih "sedam gladnih godina". Odjednom su iskrsli i problemi sa izmeštanjem dalekovoda, kuća i imanja...
Gostujući pre 4,5 godine na Yu-eko TV, prethodni ministar za saobraćaj Velimir Ilić, na pitanje voditelja kada će početi izgradnja zaobilaznice, odgovorio je bez razmišljanja - 1. aprila. Želeći da se malo našali voditelj je zamolio ministra da radovi ne počnu baš 1.aprila zbog onog "apri-li-li" našta je on odgovorio da će početkom aprila "sigurno početi radovi".
Mi, naravno, verujemo našim ministrima, ali i pored verovanja - radovi nisu počeli. Nekoliko meseci kasnije Ilić se "izvadio" novom izjavom da su ga obmanuli opštinski činovnici koji nisu obavili sve tehničke pripreme.
Četiri godine su brzo prošle, teretnjaci su nastavili da tutnje kroz grad, izabran je novi ministar, za gradnju autoputa i "Ipsilon kraka" sa nastavkom pravca do Kelebije, izabrana je moćna korporacija pod nazivom "Nibens grupa". Svi smo još prošle godine željno očekivali ono "sad ili nikad". Dočekali smo, evo, i 2012. godinu i, naravno, ono "nikad", jer se konglomerat graditelja raspao, putari su stupili u štrajk, gradnja je stala, policija je počela hapšenja i ispitivanja pojedinih vlasnika graditeljskih firmi, dok je naš "Vojput" s najopremljenijom mehanizacijom i ljudstvom u Srbiji, za to vreme gradio i "presvlačio" uličice po gradu, jer nije uspeo proći na državnom tenderu pored tako moćnih i velikih graditelja.
I sada, 22. godine kasnije, imamo nove izjave u stilu "samo što nije gotovo".
Za sada nemamo ni jednu jedinu izjavu ko je odgovoran što Subotica nije za dve i kusur decenije izmestila teretni saobraćaj iz gradskog jezgra.
Iz ovog skraćenog i nesveobuhvatnog teksta moglo bi se zaključiti da su političke izjave, bar u minula četiri izborna mandata, bile običan mamac za naivčine, a njih među glasačima uvek ima, znajući za naše poslovično (ne)pamćenje šta je ko kada rekao ili obećao i šta uradio.
Verujmo da su naši političari želeli dobro gradu, a i sebi, ali su previše bili sistematični u proračunima šta će (i koliko) dobiti, a šta izgubiti, naročito u vremenu pre izmene projekta i prihvatanja izgradnje (polu)autoputa od Bikova do Kelebije, u vreme kada je trebalo ekspropisati duplo više hektara za "definisane tačke" i skupe pare.
U međuvremenu, ne treba zaboraviti, imali smo u Srbiji bezbroj drugih važnijih problema od gradnje naše zaobilaznice, a ne rešismo ni njih, ni zaobilaznicu.
U Subotici je trenutno sva pažnja usmerena na utvrđivanju ko je, kada i po čijim odobrenjima srušio Narodno pozorište. Za zaobilaznicu ćemo lako. Ima dana, ne treba biti nestrpljiv, a približavaju se izbori. Ako do tada ne bude izgrađena, dobićemo nova obećanja. I to je nešto u ovim teškim vremenima.
Uostalom, niko nije tražio odgovornost ni prilikom gradnje Skadra na Bojani i zašto bi mi to danas radili.
Naš slavni komediograf Branislav Nušić bio je, izgleda, potpuno u pravu kada je u jednoj izreci naveo : "Lakše je biti ministar, no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv".
M.P.