DVE PRIČE O DVA STABLA

Strepim ali se nadam...
Pročitao sam u Svaštari da će stara i zapuštena Dudova šuma na proleće biti prijatno iznenađenje za njene posetioce.
Strepim i nadam se da prilikom tog „šminkanja“ nikom neće pasti na pamet da poseče najmoćnije ovo stablo staro
preko 100 godina.

Članak o Dudovoj šumi, koju sam pročitao u Svaštari, podstakao me  da vam ispričam dve  svoje male pričice o dva stabla. Jedno je izraslo u Dudovoj šumi a drugo na Balatonu u Mađarskoj.

PRVA PRIČA

    U Dudovoj šumi kraj Subotice, dominira jedno stablo koje s vremena na vreme posećujem. Fotografišem ga, pomilujem, sednem mu na nabreklo korenje i meditiram. Kada je u meni bilo najviše tuge, grlio sam ga, govorio mu šta me potapa i osećao sam da je pri tom zavibriralo. Sugestija? Možda, kao i osećaj da njegova ogromna energija prelazi na mene.
    Neku noć sam sanjao da sam otišao u Dudovu šumu, mog stabla više nije bilo na njegovom mestu moći, kako bi rekao Kastaneda. Presekli su ga motornom testerom, stablo odneli da se ogreju, a panj ostavili jer se ukopao svojim korenjem do utrobe zemlje. Probudio sam se preplašen i oznojan. Počeo sam da povezujem slike iz svog sna slikama iz svakodnevice.
    Kada sam se pre ovog sna šetao Dudovom šumom, zapazio sam da je nekoliko debelih stabala pokosila testera. Pitao sam se zašto, nisam video nikave tragove starosti ili neke bolesti na panjevima ostavljenim u zemlji. Čak sam mogao da brojim godove i da zaključujem koliko su posečena stabla bila stara. Niti sam brojao godove niti sam potražio odgovore od mene pametnijih . Naučio sam da je to najčešće uzaludan posao. Na svako moje pitanje najčešće sam dobijao odgovore da je sve urađeno kako je trebalo da se uradi i da je sve po propisima. Nikada nisam čuo da propisi nisu dobri, ali znam da ih donose oni koji ih krše i tumače prema svojem nahođenju.
    Šta drugo još reći osim da se u mene uvukao strah od mogućnosti da poseku najveće drvo Dudove šume, gorostasa starog preko sto godina, moje mesto moći, koje posećujem od svoje pete godine... I sedam na njegovo snažno korenje koje se rasplelo po površini zemlje u svojoj punoj snazi...
    Imao sam privilegiju da kao klinac stanujem u njegovoj blizini, u kući na severoistočnom uglu šume. Zaštićen njegovim ogromnim stablom, zavlačio sam se među debele pletenice njegovog korenja i čekao da prođe majčin gnjev, ili sam samo posmatrao oko sebe šumsko zelenilo za mene puno tajni i osluškivao šumske zvuke. Tada na mom početku, nisam mogao znati šta me u životu čeka, još manje da ću duboko poštovati moćnog šumskog gorostasa i da ću strepiti za njegov život. Šta ako premudri i njega poseku?

DRUGA PRIČA

    Davno, veoma davno, pozvali su me u goste moji prijatelji iz Solnoka i odveli na Balaton. Negde oko Tihanja ili Balatonfireda, ili Badačonj tomaja, u šumi, našli smo prikladan proplanak, zapalili  vatricu, te je svako od nas naređao na svoj ražanj od pruta, ono što mu se svidelo, i bilo ga u posudi. A pored nje crno vino badačonjsko...
    Vreme, mesto i sam ovaj događaj ovoga puta su nevažni detalji ali su uvod za ono što je sledilo.
    Posle gozbe domaćini su me odveli do jednog stabla koje po meni nije bilo ni po čemu takvo da ga ja zapazim ali pogrešio sam. Rekli su mi da je to stablo značajno po tome i tome, do te mere da nema te srednjoškolske ekskurzije ili organizovane turističke grupe koja ga neće posetiti. Primetili ste da nisam upamtio događaj vezan za pomenuto stablo, ali jedna konstatacija mi se sama po sebi nametnula.
    Obilazeći Mađarsku uzduž i popreko zapazio sam kako su naši susedi veoma vešti da od najmanjeg događaja ili nekog obeležja, od najmanje mogućnosti, naprave veliku priču koja privlači turiste.
    Šta mislite, ima li u rečenom nekog naravoučenija?
M.I.