Bolesnici u bolesnom zdravstvu

Nije samo nedostatak para, nego nepoštovanje ljudskog dostojanstva

    U "Svaštari'' od 31. januara ove godine, pročitao sam tekst o zanemarivanju zdravstva u Subotici. Podsetili ste me na dva samodoprinosa građana za izgradnju bolnice, na svečano otvaranje sa velikim besedama ali i na čekanje u redu za zdravlje. Jedan sam od sapatnika iz tih redova. Posle godinu dana postao sam veteran i verujte mi na reč.
    Nekoliko specijalističkih ambulanti u prizemlju Gradske bolnice raspoređene su duž hodnika koji je pretvoren u zajedničku čekaonicu.  Jedan toalet, jedan čiviluk, nedovoljno sedišta, a svaki dan u proseku 200 pacijenata oronulog zdravlja, od sedam ujutro do devetnaest časova uveče.
    Gužva nego šta, mnogima je duša u nosu, ali svi hrabro izdržavamo jer moramo. Dan-dva pred odlazak na kontrolu postajemo nervozniji, bolesniji, jer znamo šta nas tamo čeka.
    Nikada nisam bio ni prvi ni poslednji, ali uvek sam u proseku izgubio pet sati života u čekanju na pregled. Oni pacijenti koji imaju manje sreće od mene, e pa njihov lekara neće raditi danas jer... pa dođite sutra: iz Subotice, Žednika, Hajdukova, svejedno odakle, ali mora se ponovo. Ponekad saznamo da naš lekar neće raditi do daljnjeg, otkrivamo da na vratima ambulanti ima i zastarelhi rasporeda prijema, a već smo navikli da lekari ne počinju preglede u najavljeno vreme. Ako su ponekad tačni, pa to je za nas pravo čudo, velika radost. Naravno, dok lekar kasni mi raspravljamo o tome, da li ima tamo gore na odeljenju hitan slučaj, da li možda pregleda ''padobrance''. Da li ne, da li da, ipak, najvažnije nam je da počne prozivka.
    Menjaju se vlade, menjaju se ministri, menjaju se upravnici zdravstvenih ustanova, samo se ne menja ono što pacijentima najviše smeta - šetanje od lekara do lekara, od apoteke do apoteke, ima leka, nema leka. Naravno kruna svih naših muka je višečasovno čekanje uz stenjanje i gunđanje, a snage i zdravlja sve manje i manje.
    Kada sve ovo prođem, a prolazim mesečno jednom, verujte mi, ja se osećam zdravijim jer sam još jednom savladao patnju duše i tela i privremeno se izvukao iz zdravstvenih mengela, a ne zbog toga što mi je lekar ispisao lekove i rekao da manje pušim, da više šetam i da izbegavam alkohol, so, šećer, brašno i mast.
    Kada su mi jednom dosadili ti formalni saveti, rekao sam svom doktoru da ne pušim, da dnevno prepešačim pet kilometara, da mesečno popijem dva piva, i da izbegavam koliko god mogu sve što bi mi moglo štetiti.
Doktor me saslušao, pogledao i rekao: '' A zamislite kako bi vam bilo zdravstveno stanje da ne pešačite, da pušite i da malo više pijete?''
    Pa to već ne mogu da zamislim, rekoh sebi u bradu, pitajući se koliko na moje zdravlje utiče petočasovno čekanje na prijem kod lekara uz svu moguću maltretažu od šalterta do šaltera, i kako to podnose bolesniji i stariji od mene?
    Pa tako što moraju, i što svi znamo da će svačije srce izdržati do kraja.
    Teško bolesnima u bolesnom zdravstvu, zbog bolesnih društvenih okolnosti.